Kontinuitet
Moj foto projekat Kontinuitet istražuje način na koji slike i mesta opstaju u našem sećanju.
Sećanja nam se ne vraćaju nužno hronološkim redom. Pojavljuju se kao fragmenti, bez redosleda kojim smo ih doživeli i često bez jasnog osećaja za udaljenost ili vreme. Naš um ih postavlja jedne pored drugih i traži veze među njima.
Jedno mesto može neočekivano prizvati drugo. Boja, tekstura, oblik planine ili linija horizonta mogu nas podsetiti na nešto sasvim drugo. Tražimo veze između tih fragmenata čak i kada ta mesta nemaju nikakvu geografsku povezanost. Sećanja se povezuju ne zato što su sama mesta povezana, već zato što je naše iskustvo povezano u celinu.
Kontinuitet prati asocijativno kretanje sećanja.
Spajam fotografije nastale tokom različitih putovanja, u različitim zemljama i u različitim trenucima. Usklađivanjem njihovih horizonata, geografski nepovezana mesta kreiraju u vizuelni kontinuitet. Svaki pejzaž ostaje stvarno i zasebno mesto, ali prelaz iz jedne fotografije u drugu stvara odnos koji između njih ranije nije postojao.
Horizont postaje tačka u kojoj jedno sećanje pronalazi drugo.
Granice između fotografija ostaju vidljive. One označavaju prekid između jednog mesta i drugog, dok kontinuitet horizonta podstiče oko da pređe preko te udaljenosti. Slika tako istovremeno postoji kao skup zasebnih fotografija i kao neprekinuti pejzaž – između fragmentacije i kontinuiteta, razdvajanja i povezivanja.
Projekat je nastao ponovnim vraćanjem arhivi fotografija koja se godinama stvarala kroz moja putovanja. Fotografije prvobitno nastale kao beleške o pojedinačnim mestima počele su da otkrivaju neočekivane odnose. Umesto da ovu arhivu organizujem geografski ili hronološki, počela sam da povezujem fotografije kroz vizuelno prepoznavanje i intuiciju.
U tom procesu, arhiva postaje nešto više od zapisa o tome gde sam bila. Ona postaje mapa načina na koji ta mesta i dalje postoje u mom sećanju.
Kontinuitet dovodi geografski udaljena mesta u novi odnos – geografiju oblikovanu ne kartama ili hronologijom, već sećanjem i vizuelnim asocijacijama. Udaljena mesta počinju da koegzistiraju, odvojeni trenuci postaju deo istog iskustva, a jedno sećanje tiho nastavlja u drugom.
Možda upravo tu počinje osećaj déjà vu – ne u povratku na isto mesto, već u prepoznavanju nečeg poznatog na sasvim drugom mestu.
Seriju Kontinuitet sam prvi put izlagala u galeriji Progres u Beogradu pre više od petnaest godina. Iako nisam nastavila da razvijam projekat, on mi je sve vreme ostao važan. Vraćanje ovom radu danas za mene nije toliko vraćanje nedovršenom projektu, koliko ponovno povezivanje sa idejom koja je svih ovih godina tiho ostala prisutna.
U tom smislu, i sam projekat je dobio svoj kontinuitet – rad iz jednog ranijeg perioda mog života koji je opstao u sećanju i sada ponovo pronalazi svoje mesto u sadašnjosti.
