Perspektiva

Linearna perspektiva

Ljudsko oko procenjuje udaljenost u odnosu na to koliko se veličina objekata smanjuje i u odnosu na ugao, odnosno tačku u daljini u kojoj se spajaju linije. Upravo to je linearna perspektiva. Daljina između kamere i objekta i žižna daljina su najbitiniji faktori koji utiču na linearnu perspektivu. Ova perspektiva se menja zajedno sa uglom gledanja. Iz datog položaja, menjajući samo žižnu daljinu, a ne i položaj kamere, menja se prividna tačka gledišta, ali ne i stvarna.
Korišćenje različite žižne daljine u kombinaciji sa različitom daljinom između kamere i subjekta koji se snima može da utiče na modifikovanje linearne perspektive na fotografiji.

Kada se menja udaljenost subjekta od kamere i žižna daljina, menjaju se i odnos veličina objekata, a i perspektiva.

Pravolinijska perspektiva

Većina objektiva proizvodi pravolinijsku perspektivu koja je slična ljudskom vidu. To znači da linije koje su na primer, ravne na objektu, izgledaju isto i u kadru. Takva je većina slika. Međutim, usled zakrivljenosti sočiva javljaju se i distorzije odnosno zakrivljenja na snimku i objektiv riblje oko kao i objektivi koji se koriste za snimanje panorame su primer tih zakrivljenja jer koriste lažnu perspektivu. Panoramski objektiv proizvodi cilindričnu perspektivu: drugim rečina, sve prave horizontalne linije na nivou ose objektiva se evidentiraju kao prave linije, a sve druge prave horizontalne linije bilo da su iznad ili ispod nivoa ose objektiva se reprodukuju kao zakrivljene linije. Ovo je suštinki slična logika kao i kod mapiranja kontinenata i okeana na karti koja je dvodimenzionalni prikaz trodimenzionalne zemaljske kugle. Drugu lažnu perspektivu proizvodi objektiv riblje oko u kome su sve ravne linije na subjektu registrovane kao krive linije sa postepeno većim zakrivljenjem prema ivicama kadra.

Tačka prividnog preseka linja

Naše oko sagledava trodimenzionalni prostor iz svoje “perspektive” i tako opaža okolinu subjektivno u odnosu na svoje položaj. To znači da, recimo, linije koje su paralelne jedna u odnosu na drugu, oko “beleži” tako da one izgledaju kao da se spajaju u jednoj tački u daljini. Kada su te paralelne linije (horizontalne ili vertikalne), normalne na osu objektiva, tačka sastajanja nije vidljiva i pretpostavlja se da je beskonačna. Sve ostale linije koje su paralelne sa osom objektiva ili u svim ostalim uglovima osim normalnog u odnosu na osu objektiva, sastaju se u tačkama koje mogu da se definišu. Tako linije koje su paralelne sa osom objektiva ili skoro paralelne, “polaze” od ivice slike i spajaju se u tački u okviru slike ili u konačnim tačkama van slike. Naš racio je svestan (u najvećem broju slučajeva) da su u trodimenzionalnom prikazu te linije paralelne, a da ih svođenje na dve dimenzije prikazuje u preseku.

Visina položaja objekta

Mesto na slici na kojem se nalazi objekat na zemlji je pokazatelj daljine tog objekta od nas, odnosno aparata. Uzmimo primer scene pejzaža, ravnice ili polja koje se prostire prema horizontu. Što je objekat postavljen više na slici, odnosno, što je bliži horizontu, to će udaljenije izgledati od aparata. Ova visina, odnosno položaj predmeta u odnosu na kadar slike, nije bukvalna visina, nego visina u kadru u odnosu na horizont ili okolinu objekta. Ovo je dobar alat kada recimo, želimo da slika evocira osećaj usamljenosti, udaljenosti, odlazak, otuđenost. Ili naravno, sasvim suprotno.
Zamislite pravougaonu kompoziciju sa dva pravougaonika iste veličine postavljena na istoj visini u kadru. U tom slučaju nemamo nikakvu informaciju ili osećaj prostora, odnosno udaljenosti pravougaonika od nas. Kada se jedan pravougaonik postavi malo iznad drugog, dobija se utisak prividne veće udaljenosti tog pravougaonika u odnosu na posmatrača.

Preklapanje objekata

Još jedan pokazatelj udaljenosti objekta od aparata je perspektiva preklapanja. Čak i kada se recimo, objekti nalaze međusobno blizu i izgledaju da su u istoj ravni na slici, oni koji se nalaze ispred, ako delom sakrivaju ili preklapaju objekte koji su udaljeniji, jasno otkrivaju odnos objekata jednih sa drugima, njihove međusobne distance i distance u odnosu na nas. Ovo preklapanje elemenata doprinosi utisku prostorne dubine čak i kada je kompozicija vrlo svedena ili nema puno elemenata, ili nema horizont, ili je osećaj prostora minimalan.
Zamislite pravougaonu kompoziciju sa dva pravougaonika iste veličine postavljena na istoj visini u kadru. U tom slučaju nemamo nikakvu informaciju ili osećaj prostora, odnosno udaljenosti pravougaonika od nas. Kada se jedan pravougaonik postavi tako da preklapa delimično drugi, odmah se dobija se utisak da je taj pravougaonik bliži nama odnosno posmatraču slike, čak i ako su pravougaonici iste veličine, ili ako je onaj koji preklapa manjih dimenzija u odnosu na drugi pravougaonik..

Variranje veličina objekata

Veličinu mnogih objekata mi poznajemo unapred, zahvaljujući iskustvu – to su poznati objekti, recimo, ljudi, kola, drveće, zgrade, životinje…. Sve ove veličine su relativne, naravno, recimo visine dva čoveka variraju u proseku od 1.50m do 1.90m i stoga, kada na fotografiji ugledamo dva čoveka od kojih je jedan duplo veći od drugog, nećemo pretpostaviti da je u stvarnosti on zaista dvostruko veći. Umesto toga, mi ćemo pretpostaviti da je čovek koji se čini većim bliži aparatu, odnosno fotografu, a da je onaj koji je manji udaljeniji od mesta sa kojeg je fotografisano. Na taj način procenjujemo odnos veličina dva poznata objekta i njihovu udaljenost. Što je udaljeniji od mesta fotografisanja, to će objekat izgledati manji na slici, ali najbolji uvid u njegovu veličinu dobijamo ako u kompoziciju uvedemo objekat poznate veličine, jer ti objekti donose realnu skalu veličina drugih objekata na slici. Postoje brojni umetnički fotografi koji se upravo igraju sa ovim znanjem, kršeći pravila perspektive, postavljajući manje objekte bliže, kako bi zbunili posmatrača.
Recimo, svima su poznate turističke slike ispred Ajfelove kule ili Krivog tornja u Pizi – turisti se fotografišu u položaju kao da pridržavaju toranj da ne padne ili kao da drže Ajfelovu kulu na dlanu.

Volumen

U studijskim uslovima na primer, kada se koristi izrazito difuzno, meko svetlo, volumen i tekstura objekta su teški za raspoznavanje zbog odsustva kontrasnih, jakih senki. Ako se nasuprot tome, objekat fotografisanja ostvetli jakim usmerenim svetlom koje sa strane potpuno osvetljuje objekat, a neki njegovi delovi su u senci, onda posmatrač dobija trodimenzionalnu predstavu tog objekta i njegovu teksturu. Bilo teksturom na objektu ili veličinom i oblikom senki, dobija se informacija o dubini prostora i volumenu objekta. Takođe međusobna udaljenost senki da podu daje sveukupni utisak dubine scene.

Atmosferska perspektiva

Pretpostavimo da je vazduh transparentan.  To je činjenica koja uopšteno važi, mada, pri fotografisanju ova pretpostavka se pokazuje kao netačna. Kada fotografišemo objekte koji su međusobno vrlo udaljeni, atmosfera slike je uslovljena ne tako providnim vazduhom. Razlog tome je, naravno, postojanje vrlo finih malih čestica isparenja, prašine, dima itd… Ove čestice difuzuju i rasipaju svetlo u svim pravcima. Zbog toga objekti koji su u daljini deluju kao da su prekriveni izmaglicom ili su prosto manje kontrasni i bleđi. Taj efekat rasipanja svetla je proporcionalan udaljenosti objekata od mesta fotografisanja. Što je veća udaljenost, veći je “efekat izmaglice”. Taj efekat varira sa atmosferskim uslovima i treba imati nekoliko faktora na umu:

• Kontrast – Osvetljenost svakog objekta u kadru je direktna posledica svetla usmerenog na taj objekat. Kada je taj objekat koji reflektuje ouno svetlosti veoma udaljen, svetlo je “umekšano” odnosno rasuto zbog prisustva atmosferskih čestica i posmatrano iz daljine ili na printu, tamniji delovi tog objekta neće izgledati toliko tamni kontrast će biti slabiji. Upravo ovim efektom se postiže percepcija distance – kada uporedimo objekte u blizini i udaljene od objektiva, ovaj kvalitet kontrasta je jasni pokazatelj distance.
• Svetlina – Čestice koje su prisutne u vazduhu takođe su osvetljene izvorom svetla recimo, Suncem. To rezultira povećanjem sveukupne svetline na slici. Kada se sa ovim povećanjem svetline udruži i smanjeni kontrast, onda se objekti u daljini čine svetlijim nego kada su bliži izvoru fotografisanja.
• Zasićenje boje – Rasipanje svetla utiče ne samo na kontrast i svetlinu, već i na intenzitet boja. Boju karatkrerišu tri osobine: ton, tj. nijansa, zasićenost i svetlina. Čisti ton znali da je intenzitet maksimalan, odnosno da je zasićenost maksimalna. Kada ton nije čist, onda je u njemu sadržano malo sivih nijansi ili deluje boja “isprano” “razvodnjeno”. Upravo tako izgledaju boje na objektima koji su udaljeni, zbog ukupnog prisustva izmaglice. Tako boje deluju intenzivnije i čistije kad se fotografiše iz blizine, a ta zasićenost je upravo pokazatelj distance objekta od aparata.
• Oštrina – Atmosferski uslovi utiču na oštrinu i jasniju uočljivost udaljenih objekata. Taj gubitak oštrine je uslovljen i smanjanjem kontrasta i rasipanjem svetla i on takođe sugeriše udaljenost objekta. Osim toga, ova smanjena oštrina se postiže i podešavanjem opcija na objektivu, kako fokusa, tako i blende. Kada je blenda sasvim otvorena, a fokus je na bližem objektu, onda će treći plan biti neoštar, i centar interesovanja jasno izdvojen od trećeg plana. Ovim efektom je distanca izdraženija jer je oštrina trećeg plana znatno smanjena.

Žižna daljina

Postoji nešto više u toj žižnoj daljini od prostora koji aparat “vidi” jer, sa promenom žižne daljine menja se i odnos objekata na slici.
Na fotografiji koja se nalazi sasvim gore kao primer linearne perspektive možemo videti efekte promene žižne daljine. Na sve tri fotografije stena je iste veličine u odnosu na kadar i mladić (moj prijatelj Miguel) je relativno na istoj distanci od stene kao i od aparata. Na prvoj fotografiji je žižna daljina otprilike 28mm. To znači da predmet fotografisanja objektiv “vidi” kao da je udaljeniji nego što zaista jeste. Tako Migel deluje udaljeniji od stene i još pritom njihov odnos veličina je kontrasniji nego na narednim fotografijama. Na narednoj slici Migel deluje bliže steni, iako je na istoj distanci od nje, a ovde je žižna daljina veća, oko 60mm, (odnosno za potpune laike – blago je zumirano). Na slici sasvim desno Migel je praktično stigao do stene iako je distanciran od nje kao i na prvoj slici, zato što je žižna daljina oko 100mm. Izgleda kao da je “sabijena scena” a recimo, sa žižnom daljinom od 200mm objekti bi se činili još bliži među sobom i perspektiva bi bila manje izražena, manji bi bio osećaj dubine prostora i slika bi skoro delovala spljošteno. Zaključak bi bio da se sa povećanjem žižne daljine (odnosno zumiranjem) smanjuje efekat dubine prostora i udaljenosti objekata na slici.