Razgovor na temu svetskog dana fotografije

19. avgusta nešto nakon 8 ujutro sam razgovarala sa reporterkom Teodorom Joksimović na Radiju Beograd na temu fotografije, a povodom svetskog dana fotografije. Ispod možete poslušati audio zapis razgovora, pročitati transkript razgovora, i u poslednjem delu teksta je nekoliko informacija o svetskom danu fotografije.

Transkript

Danas, kada praktično svi imamo fotoaparat u džepu i dnevno napravimo na desetine fotografija, možda više nego ikada vredi pitati šta jednu fotografiju zapravo čini dobro. Povodom Svetskog dana fotografije sa mnom je profesionalna fotografkinja Tijana Đinđić, pa ćemo pričati o tome koliko je fotografija danas zanat, koliko umetnost, a koliko stvar trenutka. Dobro jutro, Tijana.

Dobro jutro i hvala što ste me pozvali da učestvujem u ovoj temi.

Tijana, kao što smo rekli, danas je Svetski dan fotografije, pa evo za početak, može li danas kad svi fotografišemo telefonom svako da napravi zaista dobru fotografiju i kako je stanje kada je u pitanju Hvala što pratite kanal. Danas je Svetski dan fotografije, pa evo za početak, može li danas kad svi fotografišemo telefonom svako da napravi zaista dobru fotografiju? I kako je stanje kada je u pitanju ona stara fotografija?

Hvala, dobro je pitanje. Danas rekla bih da može svako da napravi dobru fotografiju telefonom. Naročito zato što se su ljudi sa pojavom, sa dostupnošću telefona, mnogo više uputili u fotografiju i razumevaju bolje estetiku kadra. Mnogo više razmišljaju o tome šta će da bude u kadru, koja je poruka fotografije. Mnogo se više razmišlja o tome šta se predstavlja fotografijom. Kao kada se, recimo, priča jedna priča, vi morate da imate početak, razradu i kraj. Tako i kod fotografije da ne bismo lutali u poenti, ljudi znaju sada kako da kadriraju, da pokažu poentu onoga što žele da prikažu.

To je sa pojavom mobilnih telefona postalo osvešćeno u ljudima da znaju šta žele da kažu kada nešto fotografišu. Ono što je razlika između profesionalne fotografije i masovne fotografije koju mi koristimo u svakom danu, je što fotograf zna kako da isporuči kvalitetnu fotografiju dosledno u svim uslovima koji su zadati u tom trenutku. Bilo da je mrak, bilo kakvi uslovi da su u pitanju, kad su loši vremenski uslovi, ili je čudno svetlo; recimo, on zna kako da postavi ljude koji ne znaju da poziraju. Znači, u svim zadatim uslovima on konstantno isporučuje dobar proizvod. To je razlika između profesionalne fotografije i ove svakodnevno koju koristimo, jer nama se svima desi da se čudimo kako nam ispadne lepa fotografija i kažemo: ispala mi je fotografija. Profesionalnom fotografu ne može da „ispadne“ dobra fotografija, on dosledno isporučuje dobar rezultat promišljenog kadriranja i fotografisanja.

Bilo da je u pitanju mrak, bilo kakvi uslovi da su u pitanju, da li su loši vremenski uslovi, ili je čudno svetlo, recimo, on zna kako da postavi ljude koji ne znaju da poziraju. U svim zadatim uslovima on konstantno isporučuje dobar proizvod. To je razlika između profesionalne fotografije i ove koju koristimo svakodnevno. Nama se svima desi da se čudimo kako nam „ispadne“ lepa fotografija i kažemo: „Ispala mi je fotografija“. Profesionalnom fotografu ne može da „ispadne“ dobra fotografija, on dosledno isporučuje dobar rezultat promišljenog kadriranja i fotografisanja.

A šta vi prvo primetite kada pogledate fotografiju? Svetlo, kadar, emociju ili nešto četvrto?

U različitim razvojnim putevima mog razmišljanja o fotografiji i prakse fotografske, obraćala sam pažnju i fokusirala se na različite stvari. U početku, recimo, na Akademiji primljenih umetnosti koju sam završila, bila sam okupirana estetikom – kadrom, svetlom: da li postoji balans, da li je dobra kompozicija, kakav je odnos boja. Zaista sam bila time okupirana svakog dana, kao umetnici, recimo, renesansni slikari. Oni su proračunavali, pravili su skice svojih slika da bi na kraju napravili dela na velikom platnu. Mislim da to je taj „umetnički“ pristup svakoj fotografiji i slici koju neko želi da isporuči.

Međutim, sa iskustvom, sada se mnogo više bavim poetikom, odnosno emocijom fotografije. Vi zaista možete da imate prelep balans, prelepe boje. Međutim, ukoliko fotografija ima samo estetiku, ona nema tu atmosferu, X faktor koji vas zadrži na toj fotografiji da je pogledate i da vas tera da razmišljate dalje šta je bilo u, recimo, emociji, recimo kad nekog fotografišemo – emociji tog subjekta, šta je bilo u tom trenutku. Nije samo poenta da se fotografiše subjekat, nego i njegov background, šta je oko njega. Kada vam sve to, svi ti elementi zajedno doprinose jednom osjećaju u kojem dalje razmišljate, onda ste naišli na dobru fotografiju.

Tako da sada, da pojednostavim, više razmišljam o emociji, a pre sam razmišljala više o estetici.

Recite nam, da li je popularnost starog načina fotografisanja sada ponovo u jeku?

Rekla bih da jeste, sada se ponovo javlja ta kultura. Međutim, ja sam već imala izložbu 2022. u Ustanovi kulture Parobrod. Imala sam baš izložbu analognih fotografija. Taj proces je vrlo toksičan i ja sam ekološki nastrojena, tako da preferiram više u zadnje vreme digitalnu fotografiju, ali sam apsolutno želela da se vratim analognoj fotografiji jer to je ona iskrena fotografija, pravi dokument jednog vremena u kojem nemate mnogo slobode za alteracije, tj. za izmene stvarnosti.

To je ona iskonska prava fotografija i ljudi imaju neku vrstu emocije prema njoj zato što nam svima nedostaje. To je, u stvari, ta „prava“ stvarnost koja na društvenim mrežama baš i nije tako prikazana realno.

Evo, kad ste pomenuli društvene mreže, da li su društvene mreže pomogle fotografiji ili su nas navikle na previše obrađene i savršene slike?

Društvene mreže su u mnogome pomogle razvoju fotografije jer smatram da su masovno ljudi počeli da razmišljaju kako da fotografišu, da kalkulišu, da gledaju sa tim određenim brojem piksela šta će zaista svesno, sa namerom da urade. Ja se sećam naših starih slika sa letovanja, bila je poenta samo da možeš da fokusiraš pa šta uđe u kadar – ušlo je. Ali te fotografije ipak, kad se vratimo unazad, imaju to o čemu pričam, tu poetiku trenutka, atmosferu, unutrašnji osjećaj koji onaj ko je iza fotoaparata prenosi, iako se ne vidi u kadru.

Tako da s jedne strane su donele mnogo lepog zato što, ljudi su počeli da razmišljaju o fotografiji, a s druge strane nedostaje poetika, nedostaje spontanost. Nedostaje naravno, i taj dokument, zato što su izmene fotografija, obrade, tolike da vi znate unapred da to nije realnost, što je čudno, jer fotografija je bila bukvalno odraz realnosti kad je nastala.

I evo, savet upravo za amatere. Koju grešku amateri najčešće prave kada fotografišu?

Ja, recimo, mogu samo da vam dam svoj lični savet. Šta ja ne volim? Ne volim kulturu selfija zato što, recimo, ljudi nisu svesni da distorzije koje se dešavaju u kadru kada previše približimo aparat, prosto distorzije na licu, čine to, da mi počinjemo da se ogledamo u toj slici u telefonu koja nije realna. I meni se dešava, kada fotografišem ljude profesionalno, da se oni začude kako izgledaju, jer oni imaju manje čelo, manje oči. Te distorzije širokugaonog kadra u telefonu su toliko nerealne, da ljudi zaboravljaju kako zaista izgledaju.

To je evo, samo jedna od onih, da kažem, saveta koji bih u kulturi selfija poželela ljudima da osveste da to nije zaista kako izgledaju. I to je samo jedan, a ima ih mnoštvo.

Tijana, hvala na ovom zanimljivom razgovoru.

Hvala i vama.

Za Prvi program Radio Beograda govorila je profesionalna fotografkinja Tijana Đinđić. I možda je upravo to najbolji podsetnik za Svetski dan fotografije. Nije najvažnije koliko fotografija napravimo, već da neka od njih zaista sačuva trenutak.

---

Dodatak:

Imam potrebu da dodam jednu informaciju, a to nije bilo pomenuto u razgovoru:

Zašto je baš detevenaestog avgusta svetski dan fotogafije?

Svetski dan fotografije obeležava se 19. avgusta kao podsetnik na jedan od najvažnijih trenutaka u istoriji vizuelne umetnosti i tehnologije. Upravo na taj datum 1839. godine, Francuska akademija nauka predstavila je svetu dagerotipiju, prvi komercijalno uspešan fotografski proces, koji su razvili francuski umetnik i pronalazač Luj Dager (Louis Daguerre) i pionir fotografije Žozef Nisefor Njeps (Joseph Nicéphore Niépce).

Francuska vlada je tada otkupila patent i proglasila ovaj izum „poklonom svetu“, čime je fotografija postala dostupna široj javnosti i započela svoj ubrzani razvoj. Ovaj događaj smatra se prekretnicom koja je zauvek promenila način na koji ljudi beleže stvarnost.

Iako koreni praznika sežu u 19. vek, Svetski dan fotografije u savremenom obliku počeo je da se obeležava 2010. godine, na inicijativu australijskog fotografa Korskea Are, sa ciljem da okupi profesionalne fotografe, amatere i ljubitelje fotografije širom sveta.

Od prvih crno-belih snimaka nastalih dugim ekspozicijama do savremenih digitalnih i AI tehnologija, fotografija je prošla ogroman razvojni put. Bez obzira na tehnološki napredak, njena suština ostala je ista – da sačuva trenutak, prenese emociju i ispriča priču koju reči često ne mogu.

Svetski dan fotografije zato nije samo praznik fotografa, već prilika da se oda priznanje mediju koji više od 180 godina oblikuje način na koji pamtimo ljude, događaje i svet oko nas.