Fotografisanje ljudi
Fotografisanje ljudi – portreta i cele figure, može da donese različite izazove. Uglavnom razlikujem dva pristupa – fotografisanje profesionalnih modela za kampanje sa jedne, i fotografisanje portreta za privatne potrebe sa druge strane. Reklamne kampanje su zanimljive jer je fokus na konceptu, ideji kampanje i organizacija je najčešće isplanirana detaljno – od šminkera, stiliste do scenorgrafije. Sa druge strane, privatni portret, porodične i individualne fotografije su spontanije i nikada ne znam sa sigurnošću kakav će biti rezultat.
Zato je poseban izazov fotografisati modela koji se time ne bavi profesionalno i kada je budžet za sve ostalo minimalan ili nepostojeći. Uvek imam posebnu tremu kada me angažuju ljudi koji žele fotografije za svoju privatnu kolekciju. Ovde bih se osvrnula na nekoliko „pravila“ kojih se držim kako bi snimanje bilo uspešno, a do kojih sam došla uzimajući u obzir svoje dosadašnje iskustvo.
Pravila koja praktikujem, mada sigurno ima još kojih se nisam setila kada sam pisala ovaj tekst:
Upoznati modela
Pošto me većina klijenata pronađe putem gugl pretrage, često tražim da unapred sednem na kafu ili provedem pola sata-sat sa modelom pre snimanja. Poprilično je čudno ako je model stegnut, neopušten, stidljiv, nepoverljiv. A to se naročito dešava kada mi traže akt. Da, to mi često traže u Srbiji, ali te fotografije ne delim na sajtu iz prostog razloga zaštite privatnosti. Čak su mi i ti folderi na hardiskovima šifrovani. Tako je isto i sa fotografijama maloletne dece.
Pripremiti se unapred
Uvek treba pitati modela šta je njena/njegova zamisao. Često tražim primer sa interneta – nekakav stil, viziju, ideju, nešto što može da me usmeri ka senzibilitetu osobe koja naručuje fotografije.
Optimizovati vreme snimanja
Treba biti brz. Niko, a naročito onaj koji to ne radi profesionalno, ne želi da satima stoji u neudobnoj pozi. Onome ko nije profesionalni model naročito se očitava osećanje na izrazu lica, usled nedostatka iskustva, ili treme, a nekad jednostavno nisu svesni da se na licu vidi dosada, nevoljnost, zbunjenost, ushićenost i čitav dijapazon osećanja.
Кomunikacija
Pričajte. Priča opušta modela. Nekad dok vam odgovara ili razmišlja o odgovoru, mogu se uhvatiti najbolji momenti. Objašnjavajte modelu kako funkcioniše svetlo u studiju. Ne mislim na detaljne opise zakona fizike i kvantnih čestica, nego jednostavno, koji reflektor je glavni i kako svetlo „pada“ na njega. Profesionalni modeli to već znaju, a oni koji su prvi put u studiju, ne razumeju da su se okrenuli suprotno reflektoru i da ta poza baca senku na lice – na primer.
Više od dogovora
Kakav god da je dogovor između modela i mene, uvek praktikujem da podelim što više fotografija mogu. Nekada ranije mi je bilo žao što čitave arhive fotografija ostanu neiskorišćene, jer kad ih jednom stavim na eksterni hard disk, zaboravim na njih. I onda kada prelistam nakon nekoliko godina, bude mi žao što nisam još koju fotografiju iskoristila. To je naravno zbog kratkih rokova, ili prosto u tom momentu nisam smatrala da ta fotografija odgovara temi, ali se vremenom estetika menja i kasnije mi se neka fotogafija koja mi nije posebnu pažnju privukla učini genijalnom. Zato uvek dajem više fotografija od dogovorenog broja, koliko mi vreme to dozvoljava. Uostalom, u procesu snimanja model učestvuje jednako koliko i mi i to je na neki način nagrada za njegov trud.
Drugo snimanje
То је za mene uvek genijalno snimanje. Prvi put kada poziraju, ljudi su nesigurni u sebe, pa čak i da su samouvereni, usled nedostatka iskustva, ne umeju da se postave lepo. I kada kasnije pogledaju fotografije, odjednom „sve shvate“. Zato ja zovem drugo snimanje magičnim. Jednostavno, to je momenat kada zaista modeli dođu opušteni i sa jasnom idejom. Ovo je možda, moj savet da ne treba mnogo očekivati od prvog snimanja. Iako ceo ovaj tekst istražuje kako da dovedemo do maksimuma kvalitet prvog snimanja.
Narednih nekoliko fotografija su sa jednog od skorašnjih snimanja. Iako su angažmani za pravna lica možda unosniji, ova mala galerija je tu samo kao primer i podsećanje da zaista volim da radim za pojedince, nekad čak i više nego za korporacije. To je možda zbog slobode, ličnog izraza, nepredvidivosti, spontanosti, a na kraju i zbog osećaja postignuća. Američki fotograf Harvey je rekao „Ne fotografiši kako vidiš, već kako osećaš“. Upravo u tome je lična sloboda fotografa, subjektivni ugao i senzibilitet koji, kada se poklopi sa modelom, daje fenomenalne rezultate.
2 comments on this post