Kako napraviti dobru fotografiju – prilog na TV kanalu NOVA S
U jutarnjem programu „Probudi se“ na kanalu Nova S sam pričala o fotografisanju za društvene mreže 29. jula 2024. Pokrenuli smo nekoliko tema vezanih za trendove i selfije i kako napraviti dobru fotografiju sa putovanja.
Na početku gostovanja govorila sam o tome kako ukadrirati selfi na primeru fotografije koju su napravili voditelji programa. Iznela sam nekoliko sugestija o tome šta bi bilo dobro popraviti prilikom poziranja. Skrenula sam i pažnju na to kako ukombinovati pozadinu sa portretom. Zatim smo u voditeljka Iva Kosovac i ja pokušale da napravimo zajednički selfi.
Možete pregledati kompletan intervju tj. prilog ovde ili na njihovom YouTube kanalu.
Teme u gostovanju su bile:
- Kritika (i pohvale) selfija voditelja
- Demonstacija selfija
- Da li fotografisati iz ptičje ili žablje perspektive (iznad ili ispod nivoa očiju)?
- Da li je selfi postao naše ogledalo i zašto sam rekla da se treba fotografisati kako se osećamo, a ne samo kako izgledamo?
- Praksa pri fotografisanju sa neprofesionalnim modelima
- Demonstracija poze pri fotografisanju
- Telefon ili fotoaparat i zašto ograničiti broj snimaka po situaciji?
- Uspravna ili horizontalna kompozicija?
Ptičja ili žablja perspektiva?
Po mom mišljenju, kada postavimo aparat / telefon iznad nivoa naših očiju, na fotografiji izgledamo „potčinjeno“. Ovo je samo psihološko tumačenje poze, u praksi to ne mora da daje takav utisak. Pandan toj pozi je dete kada gleda u odraslog čoveka. Taj pogled ka gore je inferioran status, čekanje odobrenja. Moj predlog je da model proba da nađe pozu u kojoj je aparat ipak postavljen ispod nivoa očiju. U modnoj fotografiji to je česta praksa pri fotografisanju cele figure, naročito u časopisima ranijih godina. Tada je kroz modu proklamovano uvažavanje i osnaživanje statusa žena. Iz donjeg rakursa ili iz popularno rečeno „žablje perspektive“ svaki subjekat deluje monumentalno, vizionarski, možda i nedostižno, ali svakako vredno uvažavanja i poštovanja. To je mali, ali značajan psihološki efekat kojim izgledamo samouverenije.
Fotografisati vidljivo
Selfi u neku ruku služi kao ogledalo, i to jedne narcisoidne generacije. Ne bi trebalo da se koristi kao sredstvo kojim pokazujemo da smo bolji i srećniji nego što jesmo. Gledano sa pozitivne strane, selfi može da bude i suočavanje sa sobom. Gledanje direkt u sebe. Fotografisanje našeg izgleda je objektivizacija nas samih, ali uspeh je zabeležiti i osećaje tog trenutka. Ukoliko ti osećaji dopru do posmatrača, onda smo napravili čarobnu stvar. Zato je dobro težiti da fotografišemo kako se osećamo, a ne samo kako izgledamo. Fotografija u sebi nosi estetiku i poetiku. Na mom sajtu u lekcijama pišem o estetici, ali poetika je, iako subjektivna i neuhvatljiva dimenzija fotografije, možda i najlepša njena osobina.
Fotograsati nevidljivo
Zaista, fotografija jeste dokument, jedan momenat u vremenu. Fotografija može da bude ne samo konkretni događaj, već i atmosfera i osećaj. Sedenje na železničkoj stanici, čekanje. Mahanje nogama u vazduhu jer ne možemo da dotaknemo pod. Žvakanje žvake. Zvuk crvčaka i podrhtavanje šina. Jarko sunce na stopalima, a lice u hladu ispod nadstrešnice. Jedna jedina fotografija može sve to da ispriča i u tome je poetika trenutka. Umetnička fotografija nema potrebu da dokazuje ništa, da se pravda nikome. Ona pokazuje jedan jedini i neponovljiv trenutak u našem postojanju i može da aktivira ne samo vizuelna čula, već svih pet zajedno. Može, ali ne čini to često. Šteta je kada može, da to ne čini.
Kakvu pozu zauzeti
U prilogu u emisiji sam potom pokušala da pomognem voditeljki Ivi da nađe svoju dobru pozu za fotografisanje. Iako u živom programu nije baš sve po planu, poenta demonstrancije je bila da poza deluje prirodno i opušteno. Na primer, stopala treba postaviti približno paralelno da ne bi bila delovala neprirodno. Ukoliko ne znate gde ćete sa rukama prilikom poziranja, dobro je uzeti nešto – naočare, olovku, piće. Pogled može da ide u kameru, ali i sa strane. Ovo su naravno, samo saveti, ne treba ih se baš uvek držati striktno.
Ograničiti broj snimaka po situaciji
Iako je sa digitalnom fotografijom broj pokušaja za dobar kadar nije mnogo ograničen, moj savet je sebi uvek dozvoliti minimum broja pokušaja za fotografisanje jedne situacije. Benefit toga je da ćemo imati bolji fokus, razmišljanje prilikom biranja kadra, a samim tim i veći kvalitet fotografije. Iz moje profesionalne prakse, kada sam sa analogne fotografije 2006. godine prešla na digitalnu narednih godina sam stagnirala u kvalitetu u likovnom i umetničkom smislu. Uzmimo primer streličarstva. Kada znate da imate beskrajno pokušaja da pogodite u metu, možete da okrenete glavu i pucate na slepo. Znate da ćete nekada nešto pogoditi. Imate recimo 200 metaka, nepomičnu metu i dosta vremena. Zbog te „ležernosti“ koja je dostupna u digitalnoj fotografiji, možete da degradirate. Možete da potpuno izgubite strast i interesovanje prema onome što radite. Svaki pogrešan snimak gledam kao trajni ožiljak na meti koji je ostao kao svedočenje da nisam iz prve pogodila u centar.
Zato je moj savet, da zaista svaki snimak pokušate da ostvarite sa punim fokusom i strašću kao da vam je poslednji na filmskoj traci. Uostalom, besmisleno gomilanje fajlova u telefonu / drajvu / kompjuteru, čini da se retko vraćamo u stare albume, što su starije generacije činile sa zadovoljstvom.
Uspravna ili horizontalna kompozicija?
Iako naš vidni ugao od oko 200 stepeni zahteva horizontalnu kompoziciju, na pitanje kako je najbolje komponovati, ovog puta sam se opredelila za vertiakalnu kompoziciju. Napomenula sam da je to samo faza, kao što i jeste i to pod uticajem fotografa kome se vraćam s vremena na vreme da vidim šta je novo uradio, a zove se Horst Haman.
Po meni, on je tako genijalan u svojim vertikalnim pejzažima. Gotovo da je nemoguće vertikalnu kompoziciju zamisliti kao pejzaž. Ipak, ovaj fotograf je pravi virtuoz u tome. On fotogafiše poznate već viđene objekte na potpuno nov način i vrtoglavo vodi kroz kompoziciju, šeta fokus, igra se sa balansom. Sjajan je zaista.
Inače, vertikalne kompozicije su trenutno aktuelne na društvenim mrežama, naročito u klipovima Tiktoka i Reelsa, a i uopšteno, mobilnih telefona. U teoriji, da budemo matematički precizni, ljudskom oku najviše prija horiziontalna kompozicija zlatnog pravougaonika. U njemu duža strana u odnosu na kraću, iznosi približno 1,618. Konkretno, broj 1,618 predstavlja ovaj idealan odnos i formati koji su standardi u štampanju fotogafija odgovaraju približno proporcijama zlatnog preseka na primer : 10×15 cm, 13×21 cm, 18x30cm i na dalje.
Osim zlatnog preseka, postoji još jedan horizontalan popularan video format – 16:9, a od skoro čak i šire, budući da filmski formati zahtevaju dugo gledanje i fokus. Ljudsko oko „čita“ odozgo na gore. Kada je format uspravan, onda je naporno da dugo vremena posmatramo „uzan“ kadar budući da on stvara tenziju i pritisak. Zaključujem da baš zato formati na društvenim mrežama moraju biti kratki, brzi, jer samo tako mogu da nam drže pažnju.
Naravno da u ovih desetak minuta nismo stigli da pokrijemo sve što se može reći o selfiju, ali nadam se da sam ovim malim pokušajem doprela do onih koje zanima kako da naprave dobru fotografiju običnim aparatom / mobilnim telefonom.
Tekst o prilogu je objavljen i na portalu Nova.rs
