Izolacija

Dokumentarne fotografije za francuski časopis La Vie su bile angažman od pre pet godina. Toliko je različitih tema na mom sajtu, ne znam kako bi se uklopile u sadržaj religijske teme i moja poseta manastiru Sv. Nikole-Končul novembra 2019. – tik pred koronu. Nisam htela da je napišem kako to inače činim – s nogu, onako usput, zbrda-zdola. Nekad se neki utisci u nama dugo „krčkaju“ dok nismo sasvim spremni da ih podelimo sa drugima. Uglavnom, čitaoče ovog teksta, molim te da ne zameri što su moje teme toliko raznolike, od studijske do dokumentarne fotografije, od akta do religije, od mode do vatrogasaca. Fotografija me nosi u neverovatne avanture i raznolika iskustva – nije do mene.

O gospođici Fotografiji

Ponekad mislim da kako su i reč i slika ograničavajuće. Reč uokviruje, daje konačnost nekom doživljaju ma koliko imali jaku moć izražavanja. Nalik tome, fotografija pojednostavljuje, tri dimenzije svodi na dve. Da, ona ignoriše treću dimenziju, kao da sakati čulni doživljaj. Ne znam šta gospođica Fotografija ima protiv treće dimenzije. Kao što nekad jedna jedina reč ume da poentira i ostavi nas bez komentara, tako i Fotografija kada je baš mnogo dobra, razotkrije onu dimenziju koja se ne vidi ni očima, pa joj zbog toga ipak, verujem.

O manastiru

Manastir Svetog Nikole – Končul je po svojoj lokaciji izolovan, nadomak Raške i blizu Kosova i njega je ili izgradio ili obnovio Stefan Nemanja 1175. Prilazeći manastiru uočava se crkvica na padini, kao na obodu velike poljane koja je spušta niz brdo dok je reka Ibar ne preseca, a onda se ponovo uspinje ka brdima. Kad se stane pored crkve, pejzaž koji se pruža ne ostavlja nikog ravnodušnim. A onda pažnju ukrade prvi plan u kojem se šepure pitome rascvetane plemenite biljke koje samo ženska ruka ume tako pažljivo i majčinski da neguje.

Ova malena crkva, na vrhu brda, na prvi utisak ne ostavlja osećaje divljenja i strahopoštovanja koje ostavljaju drugi gorostasni hramovi, naročito katolički u Evropi. Impozantne gotske bazilike se čine toliko grandioznim da se pojedinac unutar njih oseća beznačajno i maleno. Ova crkva u ženskom manastiru, ima intimnu, majčinsku energiju u kojoj se pojedinac oseća sigurno, ušuškano, utešeno. Uostalom, vera se i ne gradi kamenom, već molitvom i ljubavlju.

O izolaciji kao izboru

Reč monah je grčkog porekla i znači: sam, onaj koji vodi usamljeni život. Druga reč za ovo je najčešći angliscizam u 2020. godini – izolacija. Mnogima od nas je promenila ceo dan, život, aktivnosti i misli. Volim citat Jusufa Karša – jednog od najboljih fotografa portreta dvadesetog veka – „Karakter se kao i fotografija, razvija u tami.“ Ja bih dodala – „i osami“.

Nekima izolacija 2020. nije donela značajnih promena, jer im je izolacija izbor i način života. Monahinje bi rekle da i nije izbor. Zanimljive su porodične priče monahinja, čak i opiranje porodici, ponekad sa komunističkim nasleđem. Uprkos zabranama od strane najbližih, njihova ljubav prema Bogu je toliko stvarna, da i nije bilo tu nekog izbora. U takvu ljubav se hrli, bez obzira na okolinu, očekivanja prijatelja, rođaka i komšija. Takvoj ljubavi se bezrezervno predaje.

O Mati Minodori

Mati Minodora zajedno sa sestrama Anisijom i Bosiljkom i ostalima, pripovedala je novinaru razne zanimljive priče. Meni je prolazilo u mislima pitanje zašto bi se neko odrekao svega čulnog, svih životnih strasti, zadovoljstava i izazova u kojima sami biramo da stradamo. Zašto bi se neko osamio i dao život za ideju, neopipljivu misao, religiju?

Odgovori su se sami prikazivali na njenom spokojnom licu. Pogled u njene blago nasmejane oči vraćao se u moje zenice kao nekakva uzvišena svest koju ne mogu da razumem. Sva pitanja bi utihnula i nastao bi neverovatan mir koji bi tek tako, uznemiravalo vijorenje njene mantije na vetru. Sve se njihalo – drveće, platno, trava na beskrajnoj ravnici, ali njeno lice ne.

I dalje kad gledam ovu fotografiju osećam vetar pod kojim sklanjam kosu koja me golica po obrazima dok kadriram, a Ona, kao skulptura, stamena, nepokolebljiva, stoji sa izrazom blagosti i dobrote.

Neverovatno. Nekad gledam fotografiju – ona statična, a treperi.

O sestri Anisiji

Sestra Anisija, ruskog porekla, slika ikone starom tehnikom. Ona je umetnica. Tražila sam razne definicije umetnosti na internetu i mogu reći da njeno delo objedinjuje sva tumačenja umetnosti. Pronašavši slobodu u strogim crkvenim kanonima, njene ikone „prenose ideje i emocije“, „stimulišu ljudski um i čula“ – da, zaista je uspela u tome.

Monahinje u manastiru Končul se pored slikarstva bave i crkvenim vezom i šivenjem svešteničkih odeždi.

O čuvarima vatre

U monaškoj osami mislim da se ne bih osećala dobro. Ipak, monahinje manastira u Raškoj rade i tišini, čuvaju tradiciju, stare zanate, običaje i stvaraju. Spartanski ili možda bolje reći u duhu našeg podneblja – gorštački – ustaju pre pet sati ujutro na prvu službu, čitaju molitve, obavljaju obrede, sve što se radi u manastiru. Stvaraju štošta. Graditeljice vere u manastiru u Raškoj dižu bedeme pravoslavlja svojim tihim delovanjem u izolaciji. Vidljivih zidina u ovom manastiru nema, ali čim se kroči na zemlju manastira, osetite da stojite na nekom neobičnom mestu. One grade neumoljivo, kamen po kamen, daleko od priznanja, aplauza, publike. I njihovo delo raste. One su načitane, informisane, lepo se izražavaju, u toku su sa svime, a uprkos načinu života, nevidljivi bedemi štite čuvare vatre od vremena, od potrošnosti, od svih pojava savremenog života.

O stvaraocu

Stvaralac stvara. On mora da stvara, sa ili bez posmatrača. Međutim, u našem svetu, tek priznanjem, aplauzom ili nagradom, vrednost dela ili stvaraoca raste. Svakome ko stvara, bilo da je umetnik, bilo da je arhitekta, čini mi se, potreban je konzument, tj. publika. Delo kao da i ne postoji dok ne postane vidljivo i priznato od strane recipijenta. U ženskom manastiru toga nema. Žena – monahinja nema karijeru, ne može postati partrijarh. Žena ne može napredovati do najviših činova u pravoslavlju. Ne može mnogo toga. A gledam monahinju i divim joj se – može mnogo, mnogo više od mene. Može, verujem, mnogo više i od svakog čoveka.