Perspektiva
Perspektiva u fotografiji predstavlja odnos između objekata u kadru, odnosno njihovih relativnih pozicija i veličine i prostora između njih. Drugim rečima, perspektiva u kompoziciji pokazuje način na koji su pravi trodimenzionalni objekti predstavljeni u dvodimenzionalnoj slici.
Kada fotografišemo aparat uvek automatski proizvodi perspektivu, a pravilnom manipulacijom možemo postići zanimljive rezultate. Kada se poznaju i vešto primenjuju pravila perspektive, fotografije mogu da vešto interpretiraju forme varijacijom volumena, prostora, dubine i udaljenosti objekata.
Fotograf može da manipuliše perspektivom ako želi da promeni iluziju prostora i udaljenosti menjanjem odnosa ovih faktora.
Linearna perspektiva
Ljudsko oko procenjuje udaljenost u odnosu na to koliko se veličina objekata smanjuje i u odnosu na ugao, odnosno tačku u daljini u kojoj se spajaju linije. Upravo to je linearna perspektiva. Daljina između kamere i objekta i žižna daljina su najbitiniji faktori koji utiču na linearnu perspektivu. Ova perspektiva se menja zajedno sa uglom gledanja. Iz datog položaja, menjajući samo žižnu daljinu, a ne i položaj kamere, menja se prividna tačka gledišta, ali ne i stvarna.Korišćenje različite žižne daljine u kombinaciji sa različitom daljinom između kamere i subjekta koji se snima može da utiče na modifikovanje linearne perspektive na fotografiji.
Kada se menja udaljenost subjekta od kamere i žižna daljina, menjaju se i odnos veličina objekata, a i perspektiva.
Variranje veličina objekata
Veličinu mnogih objekata mi poznajemo unapred, zahvaljujući iskustvu – to su poznati objekti, recimo, ljudi, kola, drveće, zgrade, životinje… Sve ove veličine su relativne, naravno, recimo visine dva čoveka variraju u proseku od 1.50m do 1.90m i stoga, kada na fotografiji ugledamo dva čoveka od kojih je jedan duplo veći od drugog, nećemo pretpostaviti da je u stvarnosti on zaista dvostruko veći. Umesto toga, mi ćemo pretpostaviti da je čovek koji se čini većim bliži aparatu, odnosno fotografu, a da je onaj koji je manji udaljeniji od mesta sa kojeg je fotografisano. Na taj način procenjujemo odnos veličina dva poznata objekta i njihovu udaljenost. Što je udaljeniji od mesta fotografisanja, to će objekat izgledati manji na slici, ali najbolji uvid u njegovu veličinu dobijamo ako u kompoziciju uvedemo objekat poznate veličine, jer ti objekti donose realnu skalu veličina drugih objekata na slici. Postoje brojni umetnički fotografi koji se upravo igraju sa ovim znanjem, kršeći pravila perspektive, postavljajući manje objekte bliže, kako bi zbunili posmatrača.Recimo, svima su poznate turističke slike ispred Ajfelove kule ili Krivog tornja u Pizi – turisti se fotografišu u položaju kao da pridržavaju toranj da ne padne ili kao da drže Ajfelovu kulu na dlanu.
Žižna daljina
Postoji nešto više u toj žižnoj daljini od prostora koji aparat “vidi” jer, sa promenom žižne daljine menja se i odnos objekata na slici. Na pokaznim fotografijama istakla sam linijom u boji veličinu odnosno visinu vrata koja se nalaze iza modela. Na svakoj od tri fotografije model ne menja položaj niti udaljenost od vrata. Takođe, scena je kropovana tako da vrata u sva tri primera izgledaju iste veličine. Jedino što se menja je žižna daljina i u udaljenost foto aparata od modela.
Udaljenost modela od vrata 2m.
Udaljenost kamere od modela 3m
Udaljenost modela od vrata 2m
Udaljenost kamere od modela 1,2m
Udaljenost modela od vrata 2m
Udaljenost kamere od modela 0,6m
Ako pažljivo posmatramo, dolazimo do zaključaka da zumiranjem, odnosno povećanjem žižne daljine:
- objekat bliže aparatu zauzima veći prostor u kadru. Vena, moj model, na prvoj slici zauzima mnogo manji prostor u kadru u odnosu na vrata nego na poslednjoj slici.
- smanjujemo efekat dubine prostora – osećaj udaljenosti objekata na slici – vrata deluju bliže modelu na prvoj slici nego na poslednjoj.
- scena izgleda kao da je „sabijena“ ili spljoštena. Scenografija deluje „pliće“ na prvoj slici nego na poslednjoj.
- povećavamo dubinsku oštrinu. Na prvoj fotografiji ćete videćeti više detalja i veći opseg tonova u trećem planu iako je fokus na portetu, iako nije menjana blenda – koja neposredno utiče na dubinsku oštrinu.
- smanjujemo distorziju tj. zakrivljenje prostora u perspektivi. Iako nema dovoljno detalja u zadnjem planu na poslednjoj slici, primetićete zakrivljenje otvorenih vrata pri ivici kadra, kojeg očigledno nema na prvoj slici. Ova osobina je izuzetno važna kod fotografisanja portreta. Budući da širokougaoni objektivi „usisaju“ prostor, deformišu ga na taj način da pri sredini uvećaju površinu, a pri ivicama „sabijaju“ objekte, njih treba izbegavati u fotografisanju portreta. Nos izgleda nabubreo, čelo izgleda duže, jednostavno, proporcije nisu realne.
Pravolinijska perspektiva
Većina objektiva proizvodi pravolinijsku perspektivu koja je slična ljudskom vidu. To znači da linije koje su na primer, ravne na objektu, izgledaju isto i u kadru. Takva je većina slika. Međutim, usled zakrivljenosti sočiva javljaju se i distorzije odnosno zakrivljenja na snimku i objektiv „riblje oko“ kao i objektivi koji se koriste za snimanje panorame su primer tih zakrivljenja jer koriste lažnu perspektivu. Panoramski objektiv proizvodi cilindričnu perspektivu: drugim rečima, sve prave horizontalne linije na nivou ose objektiva se evidentiraju kao prave linije, a sve druge prave horizontalne linije bilo da su iznad ili ispod nivoa ose objektiva se reprodukuju kao zakrivljene linije. Ovo je suštinki slična logika kao i kod mapiranja kontinenata i okeana na karti koja je dvodimenzionalni prikaz trodimenzionalne zemaljske kugle. Drugu lažnu perspektivu proizvodi objektiv riblje oko u kome su sve ravne linije na subjektu registrovane kao krive linije sa postepeno većim zakrivljenjem prema ivicama kadra.
Tačka prividnog preseka linja
Naše oko sagledava trodimenzionalni prostor iz svoje “perspektive” i tako opaža okolinu subjektivno u odnosu na svoje položaj. To znači da, recimo, linije koje su paralelne jedna u odnosu na drugu, oko “beleži” tako da one izgledaju kao da se spajaju u jednoj tački u daljini. Kada su te paralelne linije (horizontalne ili vertikalne), normalne na osu objektiva, tačka sastajanja nije vidljiva i pretpostavlja se da je beskonačna. Sve ostale linije koje su paralelne sa osom objektiva ili u svim ostalim uglovima osim normalnog u odnosu na osu objektiva, sastaju se u tačkama koje mogu da se definišu. Tako linije koje su paralelne sa osom objektiva ili skoro paralelne, “polaze” od ivice slike i spajaju se u tački u okviru slike ili u konačnim tačkama van slike. Naš racio je svestan (u najvećem broju slučajeva) da su u trodimenzionalnom prikazu te linije paralelne, a da ih svođenje na dve dimenzije prikazuje u preseku.
Visina položaja objekta
Mesto na slici na kojem se nalazi objekat na zemlji je pokazatelj daljine tog objekta od nas, odnosno aparata. Uzmimo primer scene pejzaža, ravnice ili polja koje se prostire prema horizontu. Što je objekat postavljen više na slici, odnosno, što je bliži horizontu, to će udaljenije izgledati od aparata. Ova visina, odnosno položaj predmeta u odnosu na kadar slike, nije bukvalna visina, nego visina u kadru u odnosu na horizont ili okolinu objekta. Ovo je dobar alat kada recimo, želimo da slika evocira osećaj usamljenosti, udaljenosti, odlazak, otuđenost. Ili naravno, sasvim suprotno.
Zamislite pravougaonu kompoziciju sa dva pravougaonika iste veličine postavljena na istoj visini u kadru. U tom slučaju nemamo nikakvu informaciju ili osećaj prostora, odnosno udaljenosti pravougaonika od nas. Kada se jedan pravougaonik postavi malo iznad drugog, dobija se utisak prividne veće udaljenosti tog pravougaonika u odnosu na posmatrača.
Preklapanje objekata
Još jedan pokazatelj udaljenosti objekta od aparata je perspektiva preklapanja. Čak i kada se recimo, objekti nalaze međusobno blizu i izgledaju da su u istoj ravni na slici, oni koji se nalaze ispred, ako delom sakrivaju ili preklapaju objekte koji su udaljeniji, jasno otkrivaju odnos objekata jednih sa drugima, njihove međusobne distance i distance u odnosu na nas. Ovo preklapanje elemenata doprinosi utisku prostorne dubine čak i kada je kompozicija vrlo svedena ili nema puno elemenata, ili nema horizont, ili je osećaj prostora minimalan.
Zamislite pravougaonu kompoziciju sa dva pravougaonika iste veličine postavljena na istoj visini u kadru. U tom slučaju nemamo nikakvu informaciju ili osećaj prostora, odnosno udaljenosti pravougaonika od nas. Kada se jedan pravougaonik postavi tako da preklapa delimično drugi, odmah se dobija se utisak da je taj pravougaonik bliži nama odnosno posmatraču slike, čak i ako su pravougaonici iste veličine, ili ako je onaj koji preklapa manjih dimenzija u odnosu na drugi pravougaonik.
Volumen
Kada se koristi izrazito difuzno meko svetlo, volumen i tekstura objekta su teški za raspoznavanje zbog odsustva kontrasnih, jakih senki. Ovo svetlo pokazuje jasno forme i boje, ali prostornu dubinu zanemaruje jer senki praktično nema. Tako se fotografišu industrijski proizvodi ili proizvodi za onlajn prodavnice. Na takvoj fotografiji teži se da se prikaže oblik, forma proizvoda kao i boja. U tamnim senkama i izrazitim kontrastima saturacija boje se gubi.
Nasuprot tome, kada se objekat fotografisanja osvetli oštrim usmerenim svetlom koje sa strane potpuno osvetljuje objekat, a neki njegovi delovi su u senci, onda posmatrač dobija trodimenzionalnu predstavu tog objekta, a često i njegovu teksturu. U takvim kontrastima zasićenost boje je manja, ali zato dobijamo informacije u volumenu proizvoda kao i o njegovoj teksturi. Na oštrom svetlu međusobna udaljenost senki (na podu npr.) daje sveukupni utisak dubine scene.
Atmosferska perspektiva
Pretpostavimo da je vazduh transparentan. To je činjenica koja uopšteno važi, mada, pri fotografisanju ova pretpostavka se pokazuje kao netačna. Kada fotografišemo objekte koji su međusobno vrlo udaljeni, atmosfera slike je uslovljena ne tako providnim vazduhom. Razlog tome je, naravno, postojanje vrlo finih malih čestica isparenja, prašine, dima itd… Ove čestice difuzuju i rasipaju svetlo u svim pravcima. Zbog toga objekti koji su u daljini deluju kao da su prekriveni izmaglicom ili su prosto manje kontrasni i bleđi. Taj efekat rasipanja svetla je proporcionalan udaljenosti objekata od mesta fotografisanja. Što je veća udaljenost, veći je “efekat izmaglice”. Taj efekat varira sa atmosferskim uslovima i treba imati nekoliko faktora na umu:
- Kontrast – osvetljenost svakog objekta u kadru je direktna posledica svetla usmerenog na taj objekat. Kada je taj objekat koji reflektuje ouno svetlosti veoma udaljen, svetlo je “umekšano” odnosno rasuto zbog prisustva atmosferskih čestica i posmatrano iz daljine ili na printu, tamniji delovi tog objekta neće izgledati toliko tamni kontrast će biti slabiji. Upravo ovim efektom se postiže percepcija distance – kada uporedimo objekte u blizini i udaljene od objektiva, ovaj kvalitet kontrasta je jasni pokazatelj distance.
- Svetlina – čestice koje su prisutne u vazduhu takođe su osvetljene izvorom svetla recimo, Suncem. To rezultira povećanjem sveukupne svetline na slici. Kada se sa ovim povećanjem svetline udruži i smanjeni kontrast, onda se objekti u daljini čine svetlijim nego kada su bliži izvoru fotografisanja.
- Zasićenje boje – rasipanje svetla utiče ne samo na kontrast i svetlinu, već i na intenzitet boja. Boju karatkrerišu tri osobine: ton, tj. nijansa, zasićenost i svetlina. Čisti ton znali da je intenzitet maksimalan, odnosno da je zasićenost maksimalna. Kada ton nije čist, onda je u njemu sadržano malo sivih nijansi ili deluje boja “isprano” “razvodnjeno”. Upravo tako izgledaju boje na objektima koji su udaljeni, zbog ukupnog prisustva izmaglice. Tako boje deluju intenzivnije i čistije kad se fotografiše iz blizine, a ta zasićenost je upravo pokazatelj distance objekta od aparata.
- Oštrina – atmosferski uslovi utiču na oštrinu i jasniju uočljivost udaljenih objekata. Taj gubitak oštrine je uslovljen i smanjanjem kontrasta i rasipanjem svetla i on takođe sugeriše udaljenost objekta. Osim toga, ova smanjena oštrina se postiže i podešavanjem opcija na objektivu, kako fokusa, tako i blende. Kada je blenda sasvim otvorena, a fokus je na bližem objektu, onda će treći plan biti neoštar, i centar interesovanja jasno izdvojen od trećeg plana. Ovim efektom je distanca izdraženija jer je oštrina trećeg plana znatno smanjena.
*Sve fotografije koje koristim kao primere su iz moje lične arhive i imam autorska prava za njih. Ove lekcije su nastale kada sam radila u Francuskoj školi u Beogradu. Pisala sam ovaj tekst verovatno pod uticajem drugih sajtova ili knjiga o fotografiji i reference mogu se naći ispod svakog predavanja.
Reference:
http://www.shotaddict.com/wordpress/2006/11/16/1773.html
http://photoinf.com/General/Robert_Berdan/Composition_and_the_Elements_of_Visual_Design.htm
2 comments on this post