{"id":19311,"date":"2024-05-28T16:39:45","date_gmt":"2024-05-28T15:39:45","guid":{"rendered":"https:\/\/tiyana.net\/?p=19311"},"modified":"2024-05-30T14:10:51","modified_gmt":"2024-05-30T13:10:51","slug":"izolacija","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/tiyana.net\/sr\/izolacija\/","title":{"rendered":"Izolacija"},"content":{"rendered":"\n

Dokumentarne fotografije za francuski \u010dasopis La Vie su bile anga\u017eman od pre pet godina. Toliko je razli\u010ditih tema na mom sajtu, ne znam kako bi se uklopile u sadr\u017eaj religijske teme i moja poseta manastiru Sv. Nikole-Kon\u010dul novembra 2019. – tik pred koronu. Nisam htela da je napi\u0161em kako to ina\u010de \u010dinim – s nogu, onako usput, zbrda-zdola. Nekad se neki utisci u nama dugo „kr\u010dkaju“ dok nismo sasvim spremni da ih podelimo sa drugima. Uglavnom, \u010ditao\u010de ovog teksta, molim te da ne zameri \u0161to su moje teme toliko raznolike, od studijske do dokumentarne fotografije, od akta do religije, od mode do vatrogasaca. Fotografija me nosi u neverovatne avanture i raznolika iskustva – nije do mene.<\/p>\n\n\n\n

O gospo\u0111ici Fotografiji<\/h3>\n\n\n\n

Ponekad mislim da kako su i re\u010d i slika ograni\u010davaju\u0107e. Re\u010d uokviruje, daje kona\u010dnost nekom do\u017eivljaju ma koliko imali jaku mo\u0107 izra\u017eavanja. Nalik tome, fotografija pojednostavljuje, tri dimenzije svodi na dve. Da, ona ignori\u0161e tre\u0107u dimenziju, kao da sakati \u010dulni do\u017eivljaj. Ne znam \u0161ta gospo\u0111ica Fotografija ima protiv tre\u0107e dimenzije. Kao \u0161to nekad jedna jedina re\u010d ume da poentira i ostavi nas bez komentara, tako i Fotografija kada je ba\u0161 mnogo dobra, razotkrije onu dimenziju koja se ne vidi ni o\u010dima, pa joj zbog toga ipak, verujem. <\/p>\n\n\n\n

O manastiru<\/h3>\n\n\n\n

Manastir Svetog Nikole – Kon\u010dul je po svojoj lokaciji izolovan, nadomak Ra\u0161ke i blizu Kosova i njega je ili izgradio ili obnovio Stefan Nemanja 1175. Prilaze\u0107i manastiru uo\u010dava se crkvica na padini, kao na obodu velike poljane koja je spu\u0161ta niz brdo dok je reka Ibar ne preseca, a onda se ponovo uspinje ka brdima. Kad se stane pored crkve, pejza\u017e koji se pru\u017ea ne ostavlja nikog ravnodu\u0161nim. A onda pa\u017enju ukrade prvi plan u kojem se \u0161epure pitome rascvetane plemenite biljke koje samo \u017eenska ruka ume tako pa\u017eljivo i maj\u010dinski da neguje. <\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

Ova malena crkva, na vrhu brda, na prvi utisak ne ostavlja ose\u0107aje divljenja i strahopo\u0161tovanja koje ostavljaju drugi gorostasni hramovi, naro\u010dito katoli\u010dki u Evropi. Impozantne gotske bazilike se \u010dine toliko grandioznim da se pojedinac unutar njih ose\u0107a bezna\u010dajno i maleno. Ova crkva u \u017eenskom manastiru, ima intimnu, maj\u010dinsku energiju u kojoj se pojedinac ose\u0107a sigurno, u\u0161u\u0161kano, ute\u0161eno. Uostalom, vera se i ne gradi kamenom, ve\u0107 molitvom i ljubavlju.<\/p>\n\n\n\n

O izolaciji kao izboru<\/h3>\n\n\n\n

Re\u010d monah je gr\u010dkog porekla i zna\u010di: sam<\/strong>, onaj koji vodi usamljeni \u017eivot<\/strong>. Druga re\u010d za ovo je naj\u010de\u0161\u0107i angliscizam u 2020. godini – izolacija<\/strong>. Mnogima od nas je promenila ceo dan, \u017eivot, aktivnosti i misli. Volim citat Jusufa Kar\u0161a – jednog od najboljih fotografa portreta dvadesetog veka – „Karakter se kao i fotografija, razvija u tami.“ Ja bih dodala – „i osami“.<\/p>\n\n\n\n

Nekima izolacija 2020. nije donela zna\u010dajnih promena, jer im je izolacija izbor i na\u010din \u017eivota. Monahinje bi rekle da i nije izbor. Zanimljive su porodi\u010dne pri\u010de monahinja, \u010dak i opiranje porodici, ponekad sa komunisti\u010dkim nasle\u0111em. Uprkos zabranama od strane najbli\u017eih, njihova ljubav prema Bogu je toliko stvarna, da i nije bilo tu nekog izbora. U takvu ljubav se hrli, bez obzira na okolinu, o\u010dekivanja prijatelja, ro\u0111aka i kom\u0161ija. Takvoj ljubavi se bezrezervno predaje.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
<\/a><\/div>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

O Mati Minodori<\/h3>\n\n\n\n

Mati Minodora zajedno sa sestrama Anisijom i Bosiljkom i ostalima, pripovedala je novinaru razne zanimljive pri\u010de. Meni je prolazilo u mislima pitanje za\u0161to bi se neko odrekao svega \u010dulnog, svih \u017eivotnih strasti, zadovoljstava i izazova u kojima sami biramo da stradamo. Za\u0161to bi se neko osamio i dao \u017eivot za ideju, neopipljivu misao, religiju? <\/p>\n\n\n\n

Odgovori su se sami prikazivali na njenom spokojnom licu. Pogled u njene blago nasmejane o\u010di vra\u0107ao se u moje zenice kao nekakva uzvi\u0161ena svest koju ne mogu da razumem. Sva pitanja bi utihnula i nastao bi neverovatan mir koji bi tek tako, uznemiravalo vijorenje njene mantije na vetru. Sve se njihalo – drve\u0107e, platno, trava na beskrajnoj ravnici, ali njeno lice ne.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

I dalje kad gledam ovu fotografiju ose\u0107am vetar pod kojim sklanjam kosu koja me golica po obrazima dok kadriram, a Ona, kao skulptura, stamena, nepokolebljiva, stoji sa izrazom blagosti i dobrote.<\/p>\n\n\n\n

Neverovatno. Nekad gledam fotografiju – ona stati\u010dna, a treperi.<\/p>\n\n\n\n

O sestri Anisiji<\/h3>\n\n\n\n

Sestra Anisija, ruskog porekla, slika ikone starom tehnikom. Ona je umetnica. Tra\u017eila sam razne definicije umetnosti na internetu i mogu re\u0107i da njeno delo objedinjuje sva tuma\u010denja umetnosti. Prona\u0161av\u0161i slobodu u strogim crkvenim kanonima, njene ikone „prenose ideje i emocije“, „stimuli\u0161u ljudski um i \u010dula“ – da, zaista je uspela u tome.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/a><\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/a><\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/a><\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/a><\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/a><\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/a><\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/a><\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/a><\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

Monahinje u manastiru Kon\u010dul se pored slikarstva bave i crkvenim vezom i \u0161ivenjem sve\u0161teni\u010dkih ode\u017edi.<\/p>\n\n\n\n

O \u010duvarima vatre<\/h3>\n\n\n\n

U mona\u0161koj osami mislim da se ne bih ose\u0107ala dobro. Ipak, monahinje manastira u Ra\u0161koj rade i ti\u0161ini, \u010duvaju tradiciju, stare zanate, obi\u010daje i stvaraju. Spartanski ili mo\u017eda bolje re\u0107i u duhu na\u0161eg podneblja – gor\u0161ta\u010dki – ustaju pre pet sati ujutro na prvu slu\u017ebu, \u010ditaju molitve, obavljaju obrede, sve \u0161to se radi u manastiru. Stvaraju \u0161to\u0161ta. Graditeljice vere u manastiru u Ra\u0161koj di\u017eu bedeme pravoslavlja svojim tihim delovanjem u izolaciji. Vidljivih zidina u ovom manastiru nema, ali \u010dim se kro\u010di na zemlju manastira, osetite da stojite na nekom neobi\u010dnom mestu. One grade neumoljivo, kamen po kamen, daleko od priznanja, aplauza, publike. I njihovo delo raste. One su na\u010ditane, informisane, lepo se izra\u017eavaju, u toku su sa svime, a uprkos na\u010dinu \u017eivota, nevidljivi bedemi \u0161tite \u010duvare vatre od vremena, od potro\u0161nosti, od svih pojava savremenog \u017eivota. <\/p>\n\n\n\n

O stvaraocu<\/h3>\n\n\n\n

Stvaralac stvara. On mora da stvara, sa ili bez posmatra\u010da. Me\u0111utim, u na\u0161em svetu, tek priznanjem, aplauzom ili nagradom, vrednost dela ili stvaraoca raste. Svakome ko stvara, bilo da je umetnik, bilo da je arhitekta, \u010dini mi se, potreban je konzument, tj. publika. Delo kao da i ne postoji dok ne postane vidljivo i priznato od strane recipijenta. U \u017eenskom manastiru toga nema. \u017dena – monahinja nema karijeru, ne mo\u017ee postati partrijarh. \u017dena ne mo\u017ee napredovati do najvi\u0161ih \u010dinova u pravoslavlju. Ne mo\u017ee mnogo toga. A gledam monahinju i divim joj se – mo\u017ee mnogo, mnogo vi\u0161e od mene. Mo\u017ee, verujem, mnogo vi\u0161e i od svakog \u010doveka. <\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
<\/a><\/div>\n