Jezik
Pišite mi!

©Tiyana 2017

Tačka gledišta

Tačka gledišta u fotografiji jednostavno znači biranje pozicije i ugla iz koje aparat/kamera vidi scenu. Da li  ćemo gledati sa visine na objekat našeg fotografisanja? Da li ćemo odozdo? Koliko ćemo da mu se približimo? Da li će nešto da se ispreči između nas i našeg objekta? Sve odluke koje donesemo pri biranju tačke gledišta menjaju način na koji gledalac shvata i vidi sliku.
Jukstapozicija

Kosovo

Jukstapozicija se javlja kada sa namerom ili slučano na slici dva objekta stoje jedan pored drugog radi upoređivanja ili kontrasta. To može biti, na primer, u reklamnoj fotografiji za frizerski salon, slika devojke sa  raščupanom kosom pored koje je ona sa fenomenalnom frizurom. Jukstapozicija je snažan alat kada želimo da naglasimo poruku slike.
Štaviše, jukstapozicija ne mora da postoji direktno, a ipak, može da pošalje snažne poruke. Ovu fotografiju sam napravila 2006. godine kada sam otišla u Prištinu na Kosovu. Ugledala sam ovog dečaka koji šutira loptu na nizbrdici pored kuća razrušenih u ratu. Ovaj simpatičan dečko kad je video moj “veliki aparat”, prestao je da se zabavlja svojom igrom i dok sam pokušala da zabeležim panoramu pokušavao je da mi privuče pažnju kako bih ga slikala. Za njega je to bilo normalno mesto za igru i razonodu i on je prosto zauzeo pozu i čekao. Onda sam ugledala ovu meni bizarnu scenu: pa, ovo nevino dete se igra na mestu zločina, ovo mesto terora i ubistava je za njega bilo nevino igrališe. Čekao je strpljivo i držao loptu trijumfalno kao da je pobedio u meču. I jeste na neki način.

Stavljanje gledaoca u ulogu subjekta

http://tiyana.net/wp-content/uploads/2012/09/1001-300x205.jpg

Jedan od snažnih izbora tačke gledišta je kada postajemo mi subjekat, odnosno kada mi vidimo ono što vidi subjekat koji se fotografiše. Na primer, to je fotografija operacije prikazana tako da vidimo “kroz hirurgove oči” tako što vidimo recimo, ruke hirurga, ali iako je jasno prikazano šta on radi, dominantna je uloga hirurga. Ovi snimci su dobri kada želimo da gledalac oseća iz prve ruke radnju na slici. To je naročito u filmu dobar alat, recimo sada mi pada na pamet poznati spot od grupe Prodigy – Smack my bitch up u kojem je gledalac i glumac odnosno ima osećaj da učestvuje u spotu.

Fotografisanje u visini očiju
http://tiyana.net/wp-content/uploads/2012/09/1002-300x205.jpg

Fotografisanje u visini očiju subjekta koji je naš centar interesovanja pomaže kada želimo da recimo, emotivno povežemo gledaoca i subjekat. Ako bukvalno postavimo gledaoca “na nivo” subjekta, odmah se dobije instiktivni odgovor. Subjekat se personifikuje čak i kada nije čovek, nego stvar ili životinja. Uglavnom nešto što je na našoj visini očiju doživljavamo kao ravnim sebi, odnosno, kao našu vrstu i to je čista nagonska reakcija. Tako na primer, mnoge fotografije prirode, životnja, fotografi tako zabeleže da možemo da se identifikujemo sa njima – lav u čoporu, ali slikan tako da je u ravni sa posmatračem. Ili recimo, naišla sam na pretraživaču na ovog fotografa Frieke Janssens koji je pravio zanimljive portrete dece koja puše cigarete, ali je njegov ugao snimanja frontalan, direktan, u ravni sa očima. To nije slučajno, jer je želeo da decu prikaže kao odrasle, nama ravne, starmale, a da ih je slikao sa visine oni bi delovali bespomoćno, nezaštićeno.

Fotografisanje ispod nivoa subjekta

http://tiyana.net/wp-content/uploads/2012/09/1003-189x300.jpg

Kada se fotografiše na ovaj način, onda subjekat deluje dominantno, odlučno, čak vizionarski. Jednostavnim kadriranjem odozdo postižemo da se gledalac oseća malim, nevažnim, a da se subjekat na slici idolizuje i postaje nedostižan. Ovo saznanje se kroz istoriju često koristilo ne samo u fotografiji i slikarstvu pre toga. Recimo, katedre na fakultetu, sudije u sudnici su postavljenje tako da deluju uzvišeno, izdvojeno. Ovaj ugao snimanja tako može čak i psihološki da “uvede” gledaoca u kadar. To je takođe nagonska dimenzija naše psihe. U šumi kada pogledamo drveće ka gore, osećamo se malim i nemoćnim. Isti je slučaj sa decom koja gledaju svoje roditelje.
U modnoj fotografiji na primer, jedan stil prikazivanja žena je upravo takav- one su fotografisane odozdo kao dominantne, nezavisne, imaju kontrolu nad situacijom, a mi želimo da postanemo kao one, jer ih idolizujemo kroz fotografije ovog tipa. U političkim kampanjama primeri portreta iz ovog ugla su brojni, najpoznatiji možda je portret Če Gevare sa pogledom u daljinu, koji deluje baš zbog ugla iz kojeg ga posmatramo revolucionarno i vizionarski.

Fotografisanje sa visine

Belgrade Beauty

Fotografisanje odozgo omogućava da se gledalac oseća superiorno ili čak zaštitnički prema subjektu koji je u kadru. Ako je subjekat čovek/dete/životinja i gleda direktno u objektiv, onda se još više gledalac oseća kao da je na pijedastalu. Kod scena pejzaža koji se fotografišu sa litica, sa vrha solitera, upravo ovaj ugao deluje dramatično i vrtoglavo i posmatrač prosto “upada” u kadar i može da se javi čak i strah od visine. Treba takođe imati na umu da fotografisanje koje nije frontalno, već je iz ptičije ili iz žablje perspektive, stvara atmosferu teskobe, neizdrža, nervoze, zbog iskrivljenja perspektive. U ovom slučaju ivice zidova nisu paralelne sa ivicama kadra već su pod uglom. Onda gledalac prostor i scenu doživljava mnogo zbijenijom, teskobnijom, ograničenom i to može da da posebnu dimenziju u tumačenju konkretne fotografije.


Izabrati ugao snimanja

Zbog toga što mi posmatramo svet uvek iz nivoa svojih očiju, fotografije koje su tako fotografisane – frontalno, odišu realizmom, manje su ekspresivne i emotivne. Kada ih slikamo odozdo, objekti deluju snažniji i veći nego u prirodi, a kada se slikaju sa visine, objekti su manje dominantni bez obzira koliku površinu zauzimaju u kadru. Pri fotografisanju odozgo ili odozdo, prostor dobija značajnu ulogu u generalnoj atmosferi slike. Recimo kada slikamo odozdo i veći deo kadra zauzima nebo, izražava se osećaj prostornosti, slobode, horizont naglašava beskonačnost, lakoću, setu… Kako god bilo, treba eksperimentisati sa uglom fotografisanja, ponekad treba kružiti oko subjekta ne bi li se pronašla prava tačka gledišta. Nekad je dobro čak i fotografisati iz neočekivane tačke gledišta, recimo u makro fotografiji, jednog mrava fotografisati odozdo je pravi izazov. U nekim citatima našla sam dobru analogiju u rečima poznatog fotografa, Ansela Adamsa: “Znati fotografisati je znati gde stati”.


*Sve fotografije koje koristim kao primere su iz moje lične arhive i imam autorska prava za njih. Ove lekcije su nastale kada sam radila u Francuskoj školi u Beogradu. Pisala sam ovaj tekst verovatno pod uticajem drugih sajtova ili knjiga o fotografiji i reference mogu se naći ispod svakog predavanja. 

Reference:

http://www.shotaddict.com/wordpress/2006/11/16/1773.html
http://photoinf.com/General/Robert_Berdan/Composition_and_the_Elements_of_Visual_Design.htm
http://fr.wikipedia.org/wiki/Composition_picturale